“a selo je moje cela Šumadija”

…eh, koliko puta me je ova krivina vidjela, a tek u kakvim sve stanjima i oblicima;

  • kao dječačića (mršavica)
  • kao izbjeglicu (kosturko)
  • kao đaka (popara je zakon)
  • kao tinejdžera (značiiii dizelaš)
  • kao putnika (bosančeros)
  • kao rođaka iz dijaspore (ugojen)
  • kao familijarnog čovjeka (proširen)
  • kao Oca (nikad veči)
  • …to be continued

Veseo, tužan, snažan, umoran, sit, gladan, zaljubljen, zamišljen, kao pobjednik, kao tučen … svašta je ta raskrsnica vidjela, ali uvjek je mamila osmjeh na mom licu, svaki put kad dođem, a to je zbog jedne bijele kuće, zbog jednog toplog doma, kojeg mogu zvati i svojim domom!

Ovdje desno od ove zgrade, koja je inače željeznička stanica, leži meni najdraže selo u Šumadiji, selo Ratari. To je, za nas Čauševiće, bilo “naše” selo, jer smo mi, čini mi se, bili jedini iz naše zgrade u Puhalu koji nisu imali selo u okolini Dubice, nego smo morali putovati nešto ispod 400km do “svog” sela.

Jednom godišnje se išlo na taj daleki put, što vozom preko Novske, što autoputem “Bratstvo-Jedinstvo”.  Voz pamtim po onim nenormalno ranim jutarnjim odlascima na željezničku stanicu preko Une, zatim onim “ne naginji se kroz prozor” natpisima na više jezika, a i po Beogradskom sivilu. Siv grad da ne moze sivlji biti, a zove se “Beo-grad”.

Autoput pamtim po tečinoj brzoj vožnji i trkanju sa ostalim učesnicima, našim upornim navijanjem i maminom moljenju teče da smanji km/h 🙂

Screen Shot 2019-02-20 at 10.51.44 am

Tako je bilo do rata, a za vrijeme ovog ludila, otišao sam samo dva puta u “svoje” selo. Jednom umotan u tepih, ja sa jedne strane, sestra sa druge, pa prošvercovani preko granice, a drugi put pred sam kraj rata, Majka i ja, nekakvim kombijem, koji zamalo uleti u neprijateljsku teritoriju na “Koridoru”… nigdje nijednog znaka na putu, noć, nema struje, nigdje nekoga da pitaš kuda? Srečom vrati nas vojska na pravi put i opet dođosmo u Beograd, koji je tek tad meni izgledao tužniji i mrtviji od tamo onih naših prvih linija fronta.

Zakasnismo Majka i ja na voz iz Beograda prema selu, ali jedva nekako uhvatismo autobus do Mladenovca, pa u Mladenovcu trk na željezničku stanicu da uđemo na isti voz, koji propustišmo u Beogradu. Ko poznaje Mladenovac, zna da to i nije bilo neko veliko trčanje. Ostalo mi je pozitivno što u tom punom autobusu čuh mladež svog uzrasta kako pričaju o sasvim drugim temama nego mi tamo zadnje 4 godine. Bilo mi drago, osvježavajuće, a ruku na srce, bila lijepa ova što je pričala…

Stigosmo smo mi na seosku željezničku stanicu sa ove slike, pa idemo “desno” u naše Ratare. Brat Miloš (emotivac) došao sa Fiat “Arđentom” na stanicu i sa njim sestra Una, koja je več studirala u Beogradu. Ja došao na raspust… i nikad se nisam vratio!

Oni u Fiatu slušaju Cecin tek objavljeni album “Nije monotonija“, a ja se kao zgrožavam i kažem da me poštede tog lošeg zvuka, te da puste Džibonija, Cetinskog, Minđušare, Tap011, Dr. Albana… ma šta god, samo ne narodnjake. Dok se ja bunim, poče i “Fatalna Ljubav“, kao da nešto naslućuje…

Kapija kod Bulinih je uvijek donosila radost, osmjehe i suze na lijepom, voljenom tetkinom licu, uz obavezan komentar “pa di ste bre bosančerosi“. Tu je i obavezno autoritativni Teča, njegov jak stisak ruke i tetovaža neke zgodne mačke naslonjene na palmu (“ooo Gigac“). Najjači i najveći u kući brat Goran sa ženom, majkom, kraljicom Violetom (“di si bre Gigo“), njihova mala princezica Nena (dođe uskoro i sinčina Vukašin) i naravno baka Micana (“kaki ste putovali, a jel se puca još tamo”). Uskoro tu dolaze i rođaci Milanče i Ivan, deda Preda, komšije Bajiči, napuni se balkon i kuća za čas, samo Pera zvani Kenjalo naslonio se na ogradu i gleda šta se to kod Bulinih događa…

– Miodraže… ej bre Miodraže, štas’ to tamo dešava, koj’ ti to doša’?

– Pero, ne krivi mi bre ogradu, ću skočim te udavim za čas!

Bio je to nagovještaj predivnog raspusta, malo selo a puno života. Braća držala kafanu “Pečurka“, moglo se nešto popiti a da se ne plati, krcata bila kafana svako veče. Novo društvo, puno lijepih djevojaka, autom možemo gdje poželimo, kuća puna ljudi, frižider ima hrane… Teča malo-malo, pa zakolje prase, (kasnije smo ih klali Goran i ja, dok je Mišo povraćao od muke)… sokovi se kupuju na gajbu, tetka umjesi predivnu pogaču, snajke Violeta & Ana majstori za kolače, prodavnice pune stvari…
Jes’ da mi je trebalo nekoliko noći da se naviknem na promjenu zvukova, i da utonem u san slušajući piliće, prasiće i telad iza kuće, a uporno očekujući neku detonaciju, barem rafal komšije Borojevića, pa da “na miru” zaspem…

Prođe tih nekoliko nedelja brzo i u ljepoti, trebalo je spremati se nazad preko Drine… Poželio i brat Miloš da ide sa mnom, nije bio u Dubici još od prije rata! Spakovali se, spremili, sutradan treba vozom u Beograd pa autobusom preko Koridora, nekih 20 sati, do Dubice… Silazim dole u prizemlje, tetka blijedog lica, gleda me i kaže “sine, zvali iz Dubice, rekli da nigdje ne krećete, napale ustaše, ulaze u grad…” Majka nas gleda, ne zna se ko je više blijed u licu, samo nas je zagrlila i rekla da će sve biti u redu. Tata je tamo na rijeci koju nekad prikažu na televiziji, ali ne bi taj izašao pred kamere, ni da je reporter u sam rov ušao. Presjedio sam ispred televizora ta dva dana, gledajući sa svima u kuči Dnevnike, prateći šta će biti. Odem u sobu, razmišljam o Ocu, gdje je, šta je, suza brigu stiže, pa odvrnem Merlinovu:

“jednom kad sve ovo bude juče
stavit’ ćeš na krilo unuče
kad bosanske zime zasniježe
reci, ja sam bio tu kad je bilo najteže
ja sam bio s’ Bosnom kad je bilo najteže”

(tad pojam “Bosna” nije značio ono što danas nažalost znači, a meni je svakako bilo važnije da Ćaća doživi to da stavi unuče na krilo)

Da sad ova priča ne ode previše u ratnu priču, preskočićemo malo i samo reći da sam tako neplanski ostao u “svom” selu, u Ratarima. Nedugo zatim upisujem školu “Goša” u Smederevskoj Palanci, putujem autobusom nekih 20km, imam izbjeglički karton, ne plaćam prevoz. Tu sam povlasticu dosta koristio priznajem, išao vozom za Beograd u “Studenjak” za vikend, na Partizanove utakmice, u Palanku kod novih školskih drugara, u Kruševac kod komšije Lovića iz Dubice, u Svijalnac po kafićima, itd itd.

Na selu se ponešto i radi, nije samo uživanje 🙂

Išlo se na njivu, vozio se traktor, učilo se voziti na “Peglici”, pržilo je sunce ovo moje atletsko tijelo, odvozila se septička jama, čistila se štala sa nekih 20ak teladi (prije škole), išlo se i u maline, tovario se kukuruz u ambar, čistila kafana ujutru (kako to lijepo miriše…), ali uvijek se na kraju duša odmori i napuni na tetkinom balkonu, na čijem stolu je slatko od grožđa, kafa, sok, topao ručak i lijepa tetkina pohvalna riječ za moj rad, u kombinaciji sa tečinim “može to i bolje” komentarom.

Jedne zimske noći, vraćajući se iz škole u Palanci, neko mi reče: “bosanac, stig’o ti Ćale, begaj kući“. Kakav je to osjećaj ljudi, kako su tad noge žurile kroz selo do kapije, i kako srce lupa kad gledaš sa kapije prema kući i znaš da je sve tvoje sada tu… Auhhh!!! Zazviždim našu poznatu melodiju i moj Otac se pojavljuje na vratima, ali negdje je ostavio onih drugih 30kg što je imao… Duga je to noć bila, malo ko je spavao, a vina se popilo nekoliko onih plastičnih kanistera od po 5L.

Meni je od tad srce bilo na mjestu!

1914231_1240735261531_5801418_n

Ispričaću vam i jednu dogodovštinu iz kafane:
Tokom jednog fajronta u kafani, kada sam pomagao bratu Goranu da zatvori lokal, on organizuje trojicu lokanih mentalno-nerazvijenih osoba da učetvuju u njegovim “Olimpijskim Igrama”.
Imali su nekoliko disciplina, kao što je nošenje onih metalnih kafanskih stolova na leđima, ko je najbrži iz niskog starta… ali kao glavnu disciplinu, vidjevši radnike sa željeznice kako se vraćaju sa posla (oko 4h ujutru), brat Goran se dosjetio i postavio takmičare ispred kafane opet u niski start:
– “krećete na 1,2,3! Ko prvi dođe do Žike, gore kod mlina, dodirne ga i vrati se nazad prvi – dobija zlatnu medalju, odnosno pivo. Jasno, al’ mora da ga dodirne?”

– “jasno bre Gošo”
– “bre Gošo, jasno”
– “Gošo, jasno bre”

Odletiše kao da ih vjetar nosi, zađoše za brdo.
Nakon nekih 15min vraća se prvi, eto ga i drugi, dovlači se polako i zadnji, treći.
Prvi u goloj vodi, ali sav sretan dobija pivo, drugi dobija “sok od đusa”, a treći samo čašu vode. Sve praćeno našim aplauzom i komplimentima. Ceremonija zatvaranja “Olimpijskih Igara” je mogla da počne. Takmičari svojim kućama, a Goša, ja i večernji pazar kući na spavanje.
Sutradan uz ručak na balkonu ćaskamo o svemu i svačemu, kad se sa ulice čuje neko mrzovoljan, kipti sav i psuje sa kapije.

– “Bulin, bre, barabo jedna belosvetska, avetinjo jedna bandoglava” ulazi čovjek kroz kapiju, ne prestaje da pjeni, ali ne agresivno, više onako nenaspavano…

– “šta je bre Žiko, koji ti je moj?”, izlazi Goran pred njega pomalo se smijući

– “kako bre šta mi je, šta mi nije bre… pa jesi normalan ti, a znam da si ti, nema ko drugi”

– “ma o čemu pričaš Žiko, ništa te ne razumem”

– “šta bre ne razumeš bitango jedna, pa jel fino da pošalješ umornom čovjeku 3 budale da ga ganjaju? Pa bre Miodraže, ima li ovaj tvoj srca? Pa sunce mu jebem, hodam i spavam, kad čujem da neko trči za mnom u onom mraku, ja od straha potrčim, a on još brže… Ma šta on, ete ih još dvojica bre… trčim ja koliko mogu i na kraju odustanem, pomirim se bre sa sudbinu, kad ete dolazi prvi, lupi me preko ramena i bega nazad, ete ga i drugi, pa i treći, sve isto, a ja… nemo’ da se smeješ Gorane… ja zaleđen bre, ne znam šta me snađe, ću se uneredim na sred puta”

– “auuu Žiko, pa koji su bili, da idemo da im pokažem Boga”, dobacuje teča sa balkona…

– “one 3 budale koje tvoj ludak poslao, ona 3 idiota i on, nema ko drugi”

– “ajde bre Žiko, ja pomislih tebe neko uplašio… ne zajebavaj, aj na balkon pivo da popiješ, daj kevo i Žiki kafu”

Koliko ovakvih priča ima u tom selu – trebalo bi knjige napisati…

47046058_10155960894001444_2061749928903835648_n


Polako su nastupala malo teža vremena za nas sve, što zbog same situacije u zemlji, što zbog toga jer nas je sad 12 bilo u kući, a od tog broja nekih 9 nezaposlenih. Hranila nas je sve ova draga kuća i ovo selo, najbolje što je moglo. Otac i Majka su vremenom došli na ideju da je selidba u Čačak, kod mamine rođake dobra ideja, jer bi grad poput Čačka pružao veće mogućnosti za zapošljenje i način života, a svakako bi rasteretio i domaćinstvo na selu. Rasteretilo možda i jeste, ali kuća na selu nije bila baš sretne ruke, jer od svih Čauševića – osta sa njima onaj najgori, autor ovog teksta. Još kad se nakon nekog vremena mali do ušiju zaljubi u “djevojku iz grada” – bilo je pitanje dal’ će ikad napustiti selo, kakav odlazak u Čačak, kakvi bakrači…

Amerika, Amerika, zemlja velika …
ali metar moga sela, Amerika cela…
(Šta bi Džiboni sad rekao da me čuje šta pjevušim…)

Završih školsku godinu pa preseliše i mene u Čačak.
Iskreno, nisam u prvi mah htio iči, već sam se uštelio tu na selu sa drugarima, na selu sam sa dva brata, jesu dosta stariji ali su braća… tamo su tri sestre… ko će sa tim izaći na kraj!? Još u istoj sobi! Ajme meni!
Sve posteri muškaraca na zidu, a nijedan nije Jordan ili barem Ivice Kralja! Otprilike 68 bočica kojekakvih parfema i isto toliko primjeraka onog časopisa Goa, ili kako li se već zvao?! (Dušice, mentolu jedan!) 🙂

Opet se pronalazi svoje mijesto, opet se dokazuje u školi… ali se sa radošću dočekuje svako naredno putovanje za selo, “staro” društvo, lijepo tetkino lice i tečinu tetovažu!

Tako u svom selu bih kao dječačić, kao izbjeglica, kao đak i kao tinejdžer… preko Čačka ću biti kao putnik, a uskoro zatim i kao rođak iz dijaspore, sa našom sljedećom selidbom u Australiju, decembra 1997.
U današnje vrijeme (kao Otac, kao family man), sa istom radošću dolazim pred tu kapiju.

Vrijeme nažalost radi svoje, nema više baka Micane, nema više ni moje Majke, oba brata su otišla u velike gradove, tečina tetovaža se izgužvala, balkon nije više pun ljudi… ali ja svaki put i danas očekujem lijepo i puno ljubavi tetkino lice, osmijeh i njen komentar:”pa di ste bre kenguri, ajte, ajte, kučići zavezani“.

182447_10150091897441444_8256532_n“rođak iz dijaspore”

Za kraj… lijevo od ove željezničke zgrade je sasvim drugačije, uvjek namršteno, sivo i nikad voljeno – selo Kusadak. Da onaj Lastin seoski autobus ne ide preko Kusadka za Palanku – nikad ne bih ni otišao na to pusto brdo!

Vaš Gigac!

One thought on ““a selo je moje cela Šumadija”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s